Kosei počinje da se raspada u svom nastupu, privlačeći publiku. Oseća se zarobljen u majčinoj senci, nesposoban da pobegne od svoje traume. Zaustavlja se na pola puta, gledajući Kaori u publici i pitajući se zašto je ponovo svirala tokom svog nastupa ranije. To ga motiviše da nastavi da igra, diskretno posvećujući ovaj set Kaori-u. Muzika ovog puta zvuči drugačije, kao da zvezde sjajno sijaju na noćnom nebu. Oseća se nekako povezanim sa Kaori, deleći na isti način istu scenu proleća, jer mu je upravo zbog nje ponovo omogućila da igra. Kada završi sa izvođenjem, publika sedi u tihom strahopoštovanju pre nego što odbaci aplauz.

Tokom pijanističkog takmičenja, Ksei još jednom izvodi Šopenovu „Pogrešnu notu“ Etude, ali nakon raspada i zaustavljanja na pola puta, nastavlja svoj nastup fokusirajući pažnju na Kaorija.