Flešbek objašnjava da je Emi bacila sve svoje ambicije kako bi naučila da svira klavir, nakon što je prvi put čula izvođenje Kosei-a. Posle rezonantne predstave, Emi kreće iza pozornice u hodnik i pokušava da se suprotstavi Kosei, ali se nađe bez reči i samo odlazi. Posle još jednog prekida od petnaest minuta, Kosei izlazi na scenu da odsvira svoju postavku. Dok se Kosei približava klaviru i svira postavljeni komad, suočava se sa svojom prošlošću. Prvo je želeo da pobedi na svakom pijanističkom takmičenju, verujući da će to izlečiti Saki od njene smrtne bolesti. Međutim, poželeo je da ona umre, jer više nije mogao da se nosi sa njenim strogim ponašanjem i nasiljem, kasnije se osećajući žaljenje zbog onoga što je rekao nakon što je umrla. Taj osećaj vraća mu se kad se ponovo oseća zarobljenim u okeanu, jer više ne može da čuje note.

Tokom pijanističkog takmičenja, Ksei ponovo izvodi Šopenovu „Pogrešnu notu“ Etude i ovog puta savršeno započinje. Međutim, polako počinje da se predaje opsadnim sećanjima svoje majke, prekidajući fokus sa postavljenog dela.